Jedan je od najcenjenijih argentinskih pisaca XX veka, rame uz rame s Borhesom i Kortasarom; kritika ga smešta na vrh latinoameričke književnosti. Inspirisan francuskim nouveau romanom, od njega preuzima disciplinu pogleda i rad s vremenom, ne dopuštajući eksperimentu da se udalji od života. Zato ne preuzima hladnoću: voda, vrućina, hrana, telo, tuga i sećanje ostaju živi, čulni i ljudski, a najobičniji prizor širi se u pitanje o vremenu, pamćenju, stvarnosti i sudbini. Stalno se vraćajući jednom mestu i jednom pitanju — koliko puta treba pogledati stvar da bi počela da postoji u jeziku? — razvio je jedinstven, radikalan stil, prepoznatljiv po minucioznim detaljima, metafizičkim vrtlozima i lokalnom, rečnom mikrokosmosu. Saerova proza usporava vreme ne da bi ga zaustavila, već da bi u njegovom taloženju otkrila nepouzdanost opažanja, lomljivost pamćenja i otpor jezika prema svakoj konačnoj istini: rečenica zadržava pogled na detalju sve dok iskustvo ne postane dublje i složenije, a emocija ne dobije svoju najtačniju formu. Prepoznavanje Prustovog nerva je gotovo podrazumevajuće. Preispitujući mogućnosti jezika da dočara ljudsko iskustvo, estetiku i emocije, Saer piše u dijalogu sa Prustom, ali i protiv njega: pamćenje mu nije spas, već mesto na kojem stvarnost postaje još nesigurnija.