Diplomirao je na pravnom fakultetu, ali je studirao na železnici, u kladenskoj čeličani, među balama stare hartije, iza pozorišne scene i na filmskom setu, prvenstveno razvijajući sluh za govor u kome se filozofska misao, ćaskanje uz pivo i trač prirodno prepliću.

Praška svakodnevica, železnička stanica, pivnica i čeličana u njegovoj prozi nisu kulise, već mesta na kojima ulični žargon, grubost, nežnost i visoka evropska kultura govore istim dahom. Tu marginalci, sanjari i večiti pripovedači od sitnice stvaraju čitave kosmose.

Hrabalova rečenica najčešće počinje dosetkom, prerasta u urnebesnu anegdotu, potom prolazi kroz preterivanje i karikaturu, da bi se najednom otvorila u gotovo nepodnošljivoj iskrenosti i završila se kao razarajuća elegija. U brzom smenjivanju prizora i impresija, nalik filmskoj montaži, Jirži Mencl je u njegovoj prozi prepoznao i sopstveni rediteljski jezik: njihova saradnja dala je neka od ključnih ostvarenja češke kinematografije. Smeh je Hrabalu najtačniji oblik žalosti, a ljudsko dostojanstvo nije tek velika reč, već način na koji čovek nastavlja da priča.